Za sve je potrebno vreme. Postoji posebna vrsta hrabrosti koja se ne vidi na prvi pogled. To nije hrabrost da nekoga zavoliš – već hrabrost da odbiješ ono što nije dovoljno dobro za tvoje srce. U vremenu kada se usamljenost doživljava kao slabost, a veza kao statusni simbol, ostati sama postaje čin samopoštovanja.
Nije lako zatvoriti vrata odnosu koji ti daje „nešto“, ali ne daje sve. Nije lako reći „ne“ porukama koje stižu kad je njemu dosadno, ali ne stižu kad tebi treba podrška. Nije lako okrenuti leđa polovičnoj ljubavi, pogotovo ako si navikla da daješ celim srcem. Ali upravo tu počinje tvoja snaga.
Ne pristaj na manje. Ostani sama dok se ne budeš osećala ovako:
Pre svega – spokojno. Ljubav ne bi trebalo da bude izvor stalne sumnje i napetosti. Ako stalno preispituješ šta je mislio, zašto se nije javio, da li si rekla nešto pogrešno – to nije ljubav koja te gradi. Prava emocija donosi mir. Donosi sigurnost da si izabrana, a ne slučajno tu.
Onda – vrednovano. Ne samo kada si nasmejana, sređena i jaka. Već i onda kada si umorna, ranjiva i zbunjena. Osoba koja te zaslužuje videće tvoju vrednost i kada je sama ne vidiš. Neće ti davati komplimente samo da bi te zadržala, već zato što istinski prepoznaje ko si.
Treba da se osećaš poštovano. Tvoje vreme, tvoji planovi, tvoji snovi – nisu sitnice. Ako neko stalno pomera granice, otkazuje dogovore, umanjuje tvoje ambicije ili se podsmeva tvojim emocijama, to nije partnerstvo. To je neravnoteža. Ljubav nije borba za minimum pažnje.
Ostani sama dok se ne budeš osećala sigurno da možeš biti svoja. Bez glume. Bez ulepšavanja. Bez straha da ćeš biti „previše“. Prava osoba neće tražiti da se smanjiš da bi on bio veći. Neće te terati da utišaš svoj glas, svoje mišljenje, svoju strast.
Važno je i da se osećaš prioritetno. Ne kao rezervna opcija. Ne kao neko ko čeka da se druga vrata zatvore. Ako si nečiji izbor, to se vidi u postupcima. U planovima koji uključuju tebe. U doslednosti. U tome što se ne pitaš gde stojiš.
Ostani sama dok ne osetiš da si emocionalno bezbedna. Da možeš da kažeš šta ti smeta bez straha da ćeš biti napuštena. Da možeš da zaplačeš bez osećaja krivice. Da možeš da se raduješ bez zadrške. Ljubav ne bi smela da bude teren po kojem hodaš oprezno.
Mnoge žene ostaju u odnosima jer se plaše tišine. Ali tišina nije neprijatelj. Tišina je prostor. Prostor da naučiš šta želiš. Da razumeš svoje obrasce. Da zavoliš sebe bez potvrde sa strane. Kada naučiš da ti je sopstveno društvo dovoljno, više nikada nećeš pristati na bilo koga samo da ne bi bila sama.
Sama ne znači nevoljena. Sama znači da biraš kvalitet umesto kvantiteta. Znači da čekaš nekoga ko će te gledati kao partnera, a ne kao utehu. Nekoga ko će želeti da gradi, a ne da koristi.
Ne pristaj na poruke bez plana. Na dodire bez namere. Na obećanja bez dela. Ne pristaj na nekoga ko te voli samo kada mu je zgodno. Tvoje srce nije privremena stanica.
I zapamti – prava ljubav ne dolazi da popuni prazninu. Ona dolazi kada si već cela. Kada znaš ko si, šta daješ i šta više nikada nećeš tolerisati. Tada ne biraš iz straha, već iz samopouzdanja.
Zato ostani sama dok se ne budeš osećala mirno, sigurno, poštovano, viđeno i voljeno. Dok ne osetiš da ne moraš da moliš za minimum. Dok ne osetiš da si sa nekim – ali i dalje svoja.
Jer manje od toga nije ljubav. Manje od toga je kompromis sa sopstvenom vrednošću.
